Nedelja, Novembar 14, 2010
Samoca
Biti sam sebi dovoljan, biti sam sebi sve I sva, i moci kazati: Sve svoje nosim sa sobom, sigurno je za nasu srecu najkorisnija osobina.Sreca je kad je covek sam sebi dovoljan!Jer prvo, ako cemo samo sa sigurnim cinjenicama da racunamo, mozemo racunati samo na sebe I ni na koga drugog, a drugo, one teskoce I stete, opasnost I ljutnja koje drustvo u sebi nosi I nama stvara nebrojene su I neizbezne. Svaki covek moze da bude u potpunoj saglasnosti samo sa samim sobom.Prava, duboka mirnoca srca I potpuno dusevno spokojstvo, moze se naci samo u samoci, a kao trajno raspolozenje, samo u najdubljoj povucenosti.Ma koliko tesno da ljude vezuju prijateljstvo, ljubav I brak, ipak je, na kraju krajeva, svaki covek samo sebi samom iskren prijatelj ili jos najvise svom detetu.U stvari najbolje prolazi onaj koji samo na sebe racuna.Uz to, sto ko ima vise u samom sebi, tim mu mogu manje trebati drugi.Trebamo nauciti sa snosimo samocu jer je ona izvor srece I dusevnog spokojstva. Naprotiv tome, druzenje spade u najopasnije, mozda cak I ubitacne sklonosti, posto nas dovodi u dodir sa ljudima od kojih je vecina moralno rdjava a intelektualno tupa ili izopacena.Imati u sebi samom toliko da drustvo postane nepotrebno, vec je velika sreca, zato sto gotovo sve nase patnje poticu iz drustva, I sto je dusevno spokojstvo, koje je posle zdravlja najbitniji element nase srecem u svakom drustvu izlozeno izvesnoj opasnosti, I sto ono ne moze da postoji bez samoce u jacoj meri. Naklonost ka samoci nije cisto prirodna, ona je dejstvo stecenog iskustva I razmisljanja o njoj.Ljudi do nja dolaze tek posto su upeli da uvide koliko je u moralnom I intelektualnom pogledu vecina ljudi jadna.Usled dugog iskustva, prestajemo da od ljudi Bog zna sta ocekujemo, jer ljudi ukupno uzevsi, I ne vrede da ih covek blize pozna: naprotiv, covek tada zna da, izuzev retkih srecnih slucajeva, nece naici ni na sta drugo do na vrlo nepotpune primerke ljudske prirode, koje je bolje I ne dirati. Ali onaj ko ne moze da duze vreme snosi njenu prazninu, taj trba da se navikne da jedan deo svoje samoce ponese u drustvo, da nauci da I u drustvu bude sam; da ono sto oni kazu ne prima za gotovo; I da ni moralno ni intelektualno ne ocekuje od njih mnogo.
