Sujeta
Zadovoljenje sujete je jedino uzivanje koje ljudi vole vise od svega, ali koje je moguce samo tako ako covek uporedi sebe samoga sa drugima. Zavist je coveku prirodna, pa ipak je ona u isto vreme I porok I nesreca(zavist ljudi pokazuje koliko se osecaju nesrecni).Zato je valja smatrati kao neprijatelja nase srece I gledati da je ugusimo kao zlog demona.Treba da uzivamo u onome sto imamo, ne praveci uporedjenja; nikad nece biti srecan onaj koga muci srecniji. Vecina ljudi misli samo na sebe, I iskljucivo na sebe.Zbog toga, oni, pri svemu sto se kaze, odmah pomisljaju na sebe, I svaka slucajna, ma koliko daleka veza s necim sto se njih tice, obuzima I okupira celu njihovu paznju.Zato bivaju tako lako rasejani, tako lako uvredjeni I ozalosceni.
Samoca
Biti sam sebi dovoljan, biti sam sebi sve I sva, i moci kazati: Sve svoje nosim sa sobom, sigurno je za nasu srecu najkorisnija osobina.Sreca je kad je covek sam sebi dovoljan!Jer prvo, ako cemo samo sa sigurnim cinjenicama da racunamo, mozemo racunati samo na sebe I ni na koga drugog, a drugo, one teskoce I stete, opasnost I ljutnja koje drustvo u sebi nosi I nama stvara nebrojene su I neizbezne. Svaki covek moze da bude u potpunoj saglasnosti samo sa samim sobom.Prava, duboka mirnoca srca I potpuno dusevno spokojstvo, moze se naci samo u samoci, a kao trajno raspolozenje, samo u najdubljoj povucenosti.Ma koliko tesno da ljude vezuju prijateljstvo, ljubav I brak, ipak je, na kraju krajeva, svaki covek samo sebi samom iskren prijatelj ili jos najvise svom detetu.U stvari najbolje prolazi onaj koji samo na sebe racuna.Uz to, sto ko ima vise u samom sebi, tim mu mogu manje trebati drugi.Trebamo nauciti sa snosimo samocu jer je ona izvor srece I dusevnog spokojstva. Naprotiv tome, druzenje spade u najopasnije, mozda cak I ubitacne sklonosti, posto nas dovodi u dodir sa ljudima od kojih je vecina moralno rdjava a intelektualno tupa ili izopacena.Imati u sebi samom toliko da drustvo postane nepotrebno, vec je velika sreca, zato sto gotovo sve nase patnje poticu iz drustva, I sto je dusevno spokojstvo, koje je posle zdravlja najbitniji element nase srecem u svakom drustvu izlozeno izvesnoj opasnosti, I sto ono ne moze da postoji bez samoce u jacoj meri. Naklonost ka samoci nije cisto prirodna, ona je dejstvo stecenog iskustva I razmisljanja o njoj.Ljudi do nja dolaze tek posto su upeli da uvide koliko je u moralnom I intelektualnom pogledu vecina ljudi jadna.Usled dugog iskustva, prestajemo da od ljudi Bog zna sta ocekujemo, jer ljudi ukupno uzevsi, I ne vrede da ih covek blize pozna: naprotiv, covek tada zna da, izuzev retkih srecnih slucajeva, nece naici ni na sta drugo do na vrlo nepotpune primerke ljudske prirode, koje je bolje I ne dirati. Ali onaj ko ne moze da duze vreme snosi njenu prazninu, taj trba da se navikne da jedan deo svoje samoce ponese u drustvo, da nauci da I u drustvu bude sam; da ono sto oni kazu ne prima za gotovo; I da ni moralno ni intelektualno ne ocekuje od njih mnogo.
Niko nije vaspitan bez batina
Kada je neki nesrecan slucaj vec nastupio, te se dakle ne da otkloniti, ne treba sebi dopustiti ni pomisao da je moglo drugacije biti, a jos manje pomisao cime se to moglo otkloniti, jer bas ta pomisao povecava bol dotle da se ne moze snositi, tako da covek postane musitelj samoga sebe.Sve sto se dogadja, nastupa po duznosti, pa se dakle ne moze otkloniti. To pravilo je korisno da nam neposredno olaksa bol I umiri nas u nesrecnom slucaju, ali, ako smo mi, ma I delimicno krivi, onda nam cesta I bolna razmisljanja o tome kako se nesreca mogla izbeci, sluze za opomenu I popravku, I postaju neka kaznjavanja samoga sebe, a to je dobro I korisno za buducnost.Ne treba da sami sebe pravdamo, da ulepsamo ili umanjimo greske koje smo ocito ucinili, vec treba da ih sami sebi iznesemo pred oci u svoj njihovoj velicini, da bismo se mogli cvrsto odlucili da ih u buducnosti izbegavamo.Razume se da time moramo sebi zadati onaj veliki bol koji se sastoji u tome da budemo sa samim sobom nezadovoljni,ali, kako kazu, niko nije vaspitan bez batina.
Prepreke
Nas unutrasnji, umni, duhovni zivot trazi neprekidno da smo necim zabavljeni, ma cime, radom ili misljenjem.Nase bice u sustini ne zna za odmor: zato nam potpun nerad postaje nesnosan, idonosi najuzasniju dosadu.Stoga je rad za covekovu srecu neophodan; njegove sile traze da budu upotrebljene a on bi voleo da vidi nekako uspeh te upotrebe. Muka I borba s otporom covekuu je tako isto potrebna kao sto je krtici kopanje.Spokojstvo koje je doslo do potpunog zadovoljenja I stalnog uzivanja, bilo bi mu nesnosljivo.Savladjivanje prepreka je potpuno uzivanje svoga zivota; neke su prepreke materijalne ili duhovne, borba sa njima I pobeda cine coveka srecnim.
Fantazija
Kod svega sto se tice nase srece I nesrece, treba fantaziju drzati zauzdanu: dakle, pre svega, ne treba zidati kule u vazduhu, jer su suvise skupe, posto odmah zatim moramo da ih s mnogim uzdasima porusimo.Ali jos manje treba da sebi ulivamo strah I bojaznost predstavljajuci sebi sve nesrecne slucajeve koji se mogu desiti. Zato, stvari od kojih zavisi nasa sreca I nesreca, treba da posmatramo samo okom razuma I rasudjivanja.Fantazija pri tome mora cutati; jer da sudi ne ume, nego samo iznosi slike koje nase osecanje uzalud I cesto, vrlo cesto uzbudjuju.Na to pravilo treba najstrozije paziti uvece.Predmeti naseg razmisljanja, kada se ticu nasih licnih stvari, uzimaju uvece lako opasan izgled I postaju strasila, jer su onda nas razum I moc sudjenja, usled zamorenosti, prevucen I jednim subjektivnim mrakom, a intelekt je umoran I rasejan, te ne moze da prodre do dna stvari.To se najcesce desava nocu, u krevetu; onda je duh potpuno malaksao, te moc sudjenja I nije u stanju da vrsi svoj posao, ali je fantazija jos ziva.Tada sve I sva dobija od noci njenu crnu boju. Ujutru, sva ta strasila nestanu (jer: Noc je obojena a dan je beo).Jutro je pravo vreme za svaki rad, I umni I telesni…Jer jutro je mladost dana: sve je vedro, sveze I lako; mi se osecamo jaki I sve nase sile stoje nam na raspolaganju. Svaki dan je jedan mali zivot, svako budjenje I ustajanje – jedno malo rodjenje, svako sveze jutro – jedna mala mladost, a svako leganje I spavanje – jedna mala smrt. Uopste stanje zdravlja, san, hrana, temperatura, vreme, okolina I jos mnogo drugih spoljasnjih stvari, imaju znatan uticaj na nase raspolozenje, a ovo opet na nase misli.
