Sujeta
Zadovoljenje sujete je jedino uzivanje koje ljudi vole vise od svega, ali koje je moguce samo tako ako covek uporedi sebe samoga sa drugima. Zavist je coveku prirodna, pa ipak je ona u isto vreme I porok I nesreca(zavist ljudi pokazuje koliko se osecaju nesrecni).Zato je valja smatrati kao neprijatelja nase srece I gledati da je ugusimo kao zlog demona.Treba da uzivamo u onome sto imamo, ne praveci uporedjenja; nikad nece biti srecan onaj koga muci srecniji. Vecina ljudi misli samo na sebe, I iskljucivo na sebe.Zbog toga, oni, pri svemu sto se kaze, odmah pomisljaju na sebe, I svaka slucajna, ma koliko daleka veza s necim sto se njih tice, obuzima I okupira celu njihovu paznju.Zato bivaju tako lako rasejani, tako lako uvredjeni I ozalosceni.
Samoca
Biti sam sebi dovoljan, biti sam sebi sve I sva, i moci kazati: Sve svoje nosim sa sobom, sigurno je za nasu srecu najkorisnija osobina.Sreca je kad je covek sam sebi dovoljan!Jer prvo, ako cemo samo sa sigurnim cinjenicama da racunamo, mozemo racunati samo na sebe I ni na koga drugog, a drugo, one teskoce I stete, opasnost I ljutnja koje drustvo u sebi nosi I nama stvara nebrojene su I neizbezne. Svaki covek moze da bude u potpunoj saglasnosti samo sa samim sobom.Prava, duboka mirnoca srca I potpuno dusevno spokojstvo, moze se naci samo u samoci, a kao trajno raspolozenje, samo u najdubljoj povucenosti.Ma koliko tesno da ljude vezuju prijateljstvo, ljubav I brak, ipak je, na kraju krajeva, svaki covek samo sebi samom iskren prijatelj ili jos najvise svom detetu.U stvari najbolje prolazi onaj koji samo na sebe racuna.Uz to, sto ko ima vise u samom sebi, tim mu mogu manje trebati drugi.Trebamo nauciti sa snosimo samocu jer je ona izvor srece I dusevnog spokojstva. Naprotiv tome, druzenje spade u najopasnije, mozda cak I ubitacne sklonosti, posto nas dovodi u dodir sa ljudima od kojih je vecina moralno rdjava a intelektualno tupa ili izopacena.Imati u sebi samom toliko da drustvo postane nepotrebno, vec je velika sreca, zato sto gotovo sve nase patnje poticu iz drustva, I sto je dusevno spokojstvo, koje je posle zdravlja najbitniji element nase srecem u svakom drustvu izlozeno izvesnoj opasnosti, I sto ono ne moze da postoji bez samoce u jacoj meri. Naklonost ka samoci nije cisto prirodna, ona je dejstvo stecenog iskustva I razmisljanja o njoj.Ljudi do nja dolaze tek posto su upeli da uvide koliko je u moralnom I intelektualnom pogledu vecina ljudi jadna.Usled dugog iskustva, prestajemo da od ljudi Bog zna sta ocekujemo, jer ljudi ukupno uzevsi, I ne vrede da ih covek blize pozna: naprotiv, covek tada zna da, izuzev retkih srecnih slucajeva, nece naici ni na sta drugo do na vrlo nepotpune primerke ljudske prirode, koje je bolje I ne dirati. Ali onaj ko ne moze da duze vreme snosi njenu prazninu, taj trba da se navikne da jedan deo svoje samoce ponese u drustvo, da nauci da I u drustvu bude sam; da ono sto oni kazu ne prima za gotovo; I da ni moralno ni intelektualno ne ocekuje od njih mnogo.
Niko nije vaspitan bez batina
Kada je neki nesrecan slucaj vec nastupio, te se dakle ne da otkloniti, ne treba sebi dopustiti ni pomisao da je moglo drugacije biti, a jos manje pomisao cime se to moglo otkloniti, jer bas ta pomisao povecava bol dotle da se ne moze snositi, tako da covek postane musitelj samoga sebe.Sve sto se dogadja, nastupa po duznosti, pa se dakle ne moze otkloniti. To pravilo je korisno da nam neposredno olaksa bol I umiri nas u nesrecnom slucaju, ali, ako smo mi, ma I delimicno krivi, onda nam cesta I bolna razmisljanja o tome kako se nesreca mogla izbeci, sluze za opomenu I popravku, I postaju neka kaznjavanja samoga sebe, a to je dobro I korisno za buducnost.Ne treba da sami sebe pravdamo, da ulepsamo ili umanjimo greske koje smo ocito ucinili, vec treba da ih sami sebi iznesemo pred oci u svoj njihovoj velicini, da bismo se mogli cvrsto odlucili da ih u buducnosti izbegavamo.Razume se da time moramo sebi zadati onaj veliki bol koji se sastoji u tome da budemo sa samim sobom nezadovoljni,ali, kako kazu, niko nije vaspitan bez batina.
Prepreke
Nas unutrasnji, umni, duhovni zivot trazi neprekidno da smo necim zabavljeni, ma cime, radom ili misljenjem.Nase bice u sustini ne zna za odmor: zato nam potpun nerad postaje nesnosan, idonosi najuzasniju dosadu.Stoga je rad za covekovu srecu neophodan; njegove sile traze da budu upotrebljene a on bi voleo da vidi nekako uspeh te upotrebe. Muka I borba s otporom covekuu je tako isto potrebna kao sto je krtici kopanje.Spokojstvo koje je doslo do potpunog zadovoljenja I stalnog uzivanja, bilo bi mu nesnosljivo.Savladjivanje prepreka je potpuno uzivanje svoga zivota; neke su prepreke materijalne ili duhovne, borba sa njima I pobeda cine coveka srecnim.
Fantazija
Kod svega sto se tice nase srece I nesrece, treba fantaziju drzati zauzdanu: dakle, pre svega, ne treba zidati kule u vazduhu, jer su suvise skupe, posto odmah zatim moramo da ih s mnogim uzdasima porusimo.Ali jos manje treba da sebi ulivamo strah I bojaznost predstavljajuci sebi sve nesrecne slucajeve koji se mogu desiti. Zato, stvari od kojih zavisi nasa sreca I nesreca, treba da posmatramo samo okom razuma I rasudjivanja.Fantazija pri tome mora cutati; jer da sudi ne ume, nego samo iznosi slike koje nase osecanje uzalud I cesto, vrlo cesto uzbudjuju.Na to pravilo treba najstrozije paziti uvece.Predmeti naseg razmisljanja, kada se ticu nasih licnih stvari, uzimaju uvece lako opasan izgled I postaju strasila, jer su onda nas razum I moc sudjenja, usled zamorenosti, prevucen I jednim subjektivnim mrakom, a intelekt je umoran I rasejan, te ne moze da prodre do dna stvari.To se najcesce desava nocu, u krevetu; onda je duh potpuno malaksao, te moc sudjenja I nije u stanju da vrsi svoj posao, ali je fantazija jos ziva.Tada sve I sva dobija od noci njenu crnu boju. Ujutru, sva ta strasila nestanu (jer: Noc je obojena a dan je beo).Jutro je pravo vreme za svaki rad, I umni I telesni…Jer jutro je mladost dana: sve je vedro, sveze I lako; mi se osecamo jaki I sve nase sile stoje nam na raspolaganju. Svaki dan je jedan mali zivot, svako budjenje I ustajanje – jedno malo rodjenje, svako sveze jutro – jedna mala mladost, a svako leganje I spavanje – jedna mala smrt. Uopste stanje zdravlja, san, hrana, temperatura, vreme, okolina I jos mnogo drugih spoljasnjih stvari, imaju znatan uticaj na nase raspolozenje, a ovo opet na nase misli.
STA NAS CINI NESRECNIM
Svako ogranicenje stvara srecu.Sto manje vidimo, sto se u uzem krugu krecemo, sto u manjim razmerama delamo, tim smo srecniji; sto je sve to sire i vece, tim vise osecamo muke i strah.Jer s tim se umnozavaju i uvecavaju i brige, zelje i strahovanja.To nam pokazuje i to sto druga polovina zivotaispada zalosnija nego prva.Jer, u toku zivota, horizont nasih ciljeva i odnosa postaje sve siri.Naprotiv, svako, pa i duhovno ogranicenje vodi sreci.Jer sto se manje uzbudjuje volja, time je manje patnje.Ogranicenost delokruga oduzima volji spoljasnje uzroke za uzbudjenje, a ogranicenost duha, unutrasnje.Samo ova poslednja ima tu rdjavu stranu sto povlaci za sobom dosadu, iz koje posle posrednim putem izviru nebrojene patnje posto se ljudi, samo da bi se nje oslobodili, lacaju svega, tj. traze drustvo, raskos, kocku, pice,itd.,a sve to povlaci samo stetu, propast i nesrecu. Prema tome, najveca prostota nasih odnosa, i sama jednolikost nacina naseg zivota, dokle god ne izaziva dosadu, cinice nas nesrecnim, jer nam najmanje daje da osetimo sam zivot i teret koji je s njim skopcan: tu zivot tece kao potok, bez talasa i vrtloga.
NE ZALI ZA PROSLOSCU, NE PLANIRAJ BUDUCNOST, ZIVI U SADASNJOSTI
Jedna vazna strana mudrosti u zivotu sastoji se u tome da odrzimo ravnotezu u svome obaziranju na sadasnjost i obaziranju na buducnost, da nam jedna ne pokvari drugu.Mnogi zive suvise u sadasnjosti: to su lakomisleni;drugi, suvise u buducnosti, koji gledaju samo napred i s nestrpljenje se zure u susret danima, kao da tek ovi imaju da donesu pravu srecu, a koji, medjutim, pustaju sadasnjost da prohuji a ne poznaju je niti uzivaju u njoj.Ti ljudi varaju sebe o smislu celog zivota. Umesto da smo, dakle, iskljucivo i neprekidno zabavljeni planovima i brigom za buducnost, ili da se predajemo ceznji za prosloscu, ne bismo trebali da zaboravljamo da je sadasnjost jedina stvarna i jedina sigurna, a da, naprotiv, buducnost gotovo uvek ispada srugacija nego sto smo mislili: da je, stavise, i proslost bila drugacija, i to tako da i jedna i druga vredi manje nego sto nam izgleda.Jer daljina koja inace smanjuje predmete nasem oku, uvecava ih nasim mislima.Jedina je sadasnjost istinita i izvesna.Zato bismo trebali svaki trenutak snosljiv i slobodan od neposrednih bolova i nezgoda svesno uzivali kao takav, tj.ne pomucivati ga kiselim licem, zbog propalih nada u proslosti ili zbog briga za buducnost.Jer je sasvim ludo odgurnuti jedan dobar cas u sadasnjosti ili pokvariti ga iz ogorcenja zbog onoga sto je proslo, ili iz zabrinutosti zbog onoga sto ce doci. Smatraj svaki dan kao zaseban zivot. Brizi i samom kajanju, treba posvetiti izvestan cas, a posle toga ne treba misliti o onome sto se dogodilo, niti, o onome sto ce tek doci.Ako se upustimo u jedno od ova dva, onda nemamo vise ni jedan miran trenutak. Sto nekoga strah manje muci, to ga vise uznemiruju zelje, pozude i prohtevi...Covek tek onda kada mu se ni jednoj zelji ne da maha i kada je upucen na golu stvarnost, moze da ima ono dusevno spokojstvo koje je osnovica covecje srece, jer je ono potrebno da se moze uzivati u sadasnjosti, te prema tome i u celom zivotu.Bas radi tog cilja i trebali bismo uvek da imamo na umu da danasnji dan dolazi samo jedanput i nikad vise.Mi zaboravljamo da je svaki dan sastavni deo zivota, prozivljavamo svoje lepe dane a i ne primetimo ih; tek kad dodju rdjavi dani, mi zazelimo da se povrate oni lepi. Kada preuzmemo jednu stvar, treba sve drugo da ostavimo na strano dok ne zavrsimo nju, da bismo sve svoje vreme zbrinuli, uzivali ili pretrpeli, ne vodeci racuna o ostalome; moramo, takoreci, da imamo fioke za svoje misli, i da otvorimo uvek samo jednu, a druge da ostavimo za to vreme otvorene.Time cemo postici da nam i svako malo uzivanje u sadasnjosti ne pokvari neka briga i ne oduzme nam mir.
SUDBINA
Svi mi dolazimo na svet puni zahteva za srecu i uzivanje i gajimo ludu nadu da cemo s tim zahtevima podreti.Ali iza toga redovno sudbina, i to vrlo brzo, scepa nas nemilostivo i pokaze nam da nista nije nase, nego da je sve njeno.Naravno da posle nekog vremena dolazi i iskustvo, pa nam o0tvori oci i pokaze da su sreca i uzivanje fatamorgana koja se vidi samo iz daleka, a cim joj se priblizimo ona izmakne; a da, naprotiv, patnja i bol imaju realnosti, da sami sebe zastupaju, i da im nisu potrebne ni iluzije ni nade.Ako ta poruka od iskustva urodi plodom, onda prestajemo juriti za srecom i uzivanjem, nego pazimo samo na to da bolu i patnjama po mogucnosti zatvorimo vrata.Tada uvidjamo da najbolje sto svet moze pruziti, to je bezbolna, mirna, snosljiva egzistencija, i tada se zadovoljavamo teznjom za njom.Ko se moze osloboditi teznje za blazenstvom o kakvom mi sanjamo, i ne pozeleti nista drugo do ono sto ima pred sobom, taj se moze probiti kroz zivot.Jer bas teznja i letenje za srecom, sjajem i uzivanjem jesu ono sto donosi velike nesrece.Veoma je lako biti vrlo nesrecan; naprotiv, biti vrlo srecan ne samo da je, recimo, tesko, nego je sasvim nemoguce. Onaj ko shvati da je nase bice nesto cega bi bolje bilo da nema, i da je najveca mudrost poricati ga i odbijati, taj nece ni od kakve stvari i ni od kakvog stanja mnogo sto sta ocekivati, nece nicemu na svetu teziti strasno, niti ce se valjkati sto je ovo ili ono propustio, nego ce biti prozet Platonovim: Ako si jedan svet izgubio, nemoj se zbog toga zalostiti, jer nije nista, a ako si jedan svet dobio, nemoj se zbog toga radovati, jer nije nista. Prolaze bolovi i slasti, prodji pored sveta, jer nije nista. Ali ono sto narocito otezava da covek do ovoga dodje, to je licemerstvo sveta.Gotovo sve svecane i velicanstvene stvari jesu prosta obmana, kao sto su pozorisne dekoracije; nema u njima sustine stvari.Tu je jedina svrha da se drugima ulije misljenje da se u njima radost nalazi:zeli se da to tako izgleda u glavama drugih.Kao i sa radoscu, tako se cini i sa zaloscu.
SAMO MUDAR IZBEGAVA ZLO
"Kada nam sve nase stvari idu po volji, izuzev jedne koja ide nasuprot nasoj nameri, onda nam uvek ova, ma koliko da je neznatna jednako dolazi na pamet: mislimo vrlo cesto na nju a vrlo malo na one vazne stvari koje nam idu po volji." Covek treba da sastavlja racun ne prema radostima koje je uzivao nego prema zlostima koje je izbegao i da pod izrazom "ziveti srecno" podrazumeva "ziveti manje nesrecno", dakle snosljivo.Zivot nam nije dat zato da ga uzivamo, nego da ga izdrzimo, da ga skinemo s vrata.Prema tome, najsrecniju sudbinu ima onaj ko je zivto proveo bez prekomerno velikih bolova, telesnih i dusevnih, a ne onaj kome su pale u deo zivota najzivlje radosti ili najveca uzivanja.Jer uzivanja jesu i ostaju negativna: misliti da ona daju srecu ludost je koju pozuda gaji na svoju sopstvenu kaznu.Naprotiv bolovi se osecaju pozitivno: zato je njihovo odsustvo merilo srece u zivotu.Ako se jednom bezbolnom stanju pridruzi i odsustvo dosade, onda je zemaljska sreca u glavnom postignuta.Nikad uzivanja ne treba kupovati bolovima, pa cak ni opasnoscu od njih, jer cemo na taj nacin nesto negativno placati onim sto je pozitivno.Naprotiv, u dobitku smo, kada zrtvujemo uzivanja da bismo izbegli bolove.Mnogo manje gresi onaj koji sa preterano mracnim pogledom ovaj svet gleda kao neki posao i zato se trudi samo da u njemu stekne jedan kutak u kome ce biti zaklonjen od vatre.Budala kuri za uzivanjima u zivota i posle vidi da se prevario; Mudrac izbegava zla. To sto se ljudi, potpomagani optimizmom, grese o ovu istinu, izvor je velikih nesreca.Naime, dok smo slobodni od patnji, nemirne nam zelje crtaju obrise jedne srece koja i ne postoji, i zavode nas da idemo za njima: time navlacimo na sebe bol, koji je nepobitno stvaran.Onda zalimo za izgubljenim bezbolnim stanjem, koje lezi za nama kao proigran raj, i uzalud zelimo da ono sto se dogodilo ucinimo kao da se nije dogodilo.Tako izgleda kao da nas je neki zao duh pomocu varki srece mamio da izadjemo iz bezbolnog stanja, koje je najvisa istinska sreca.Nerazumno je misliti da je svet zato stvoren da se u njemu uziva, da je on sediste pozitivne srece, koju promasuju samo oni koji nisu vesti da je ugrabe.Od tog trenutka pocev, njegov je zivot, lov na pozitivnu srecu, koja se sastoji od pozitivnih uzivanja.Tu lov na divljac koja i ne postoji, vodi po pravilu u vrlo stvarnu, pozitivnu srecu.Ona se pojavljuje kao bol, patnja, bolest, gubitak, briga, siromastvo, sramota i hiljadu drugih nevolja.Razocaranje dolazi suvise kasno. Ako ipak plan zivota ide na to da se izbegnu patnje, dakle da se ukloni oskudica, bolest i svaka druga nevolja, onda je cilj stvaran, onda se tu moze nesto uraditi, i to je u toliko vise u koliko je taj plan manje poremecen teznjom za obrisima pozitivne srece.
